Ovaj tekst nastao je tog dana kada je izašao pred novinare. Bio je 14. jul 2019. godine i čitav svijet saznao je tužnu vijest – Siniša Mihajlović boluje od leukemije. Uz osmijeh, najavio je da je spreman za bitku i da ga ništa neće zaustaviti. Bilo je u toj borbi uspona i padova, pjesama njegovog tima pod prozorom bolnice u kojoj se liječio i poruka njegovog tima koji je širom svijeta ostavljao poruku da je voljen i da će tako biti zauvijek. I izgledalo je da ide ka boljem, kako to obično biva sa tragedijama i smrću – samo da bi kasnije, mnogo više boljelo.

Ovaj tekst nastao je tog dana kada sam ga prvi put vidio u plavom dresu. Posle sam ga samo prepisao, onog dana kada je obećao da će dati sve od sebe da pobijedi. I opet ga prepisujem, kada znamo da je, nažalost, zauvijek poražen.

Preminuo je Siniša Mihajlović.

Borovo. Radničko naselje u blizini Vukovara – jedna fabrika, aerodrom i put koji dijeli stambene zgrade i kuće. Ravnica je depresivna u jesen, a uspavana u zimu. Snijeg je znao da zatrpa i tu “borovsku cestu” i manje puteve u naselju i da tako natera Borovčane da se uz domaće šunke i bećarce druže pokraj kaljevih peći. Oni koji su s vremena na vreme znali da provire kroz namaknute žaluzine, mogli su da vide onog Bogdanovog, čupavog, starijeg sina, kako prti sneg i trči ka aerodromu.

Siniša. Bilo je to popularno ime u Slavoniji krajem šezdesetih. Bilo ih je nekoliko među klincima koji su se okupljali na terenu “Rio” pored aerodroma, ali je uvek na kraju leksikona pored prezimena simpatije pisalo samo jedno. I uvinek su samo jednog Sinišu stariji uzimali za fudbal. Onog starijeg sina Bogdana Mihajlovića.

Dječak koji je od majke za svaku slabiju od petice dobijao grdnju, a od oca za svaku pocijepanu loptu po jednu novu, bio je ubineđen da će uspjeti iako za tako nešto sudbinski nije bio predodređen.

Borovčani nisu imali u genu da “pokoravaju svijet”, a u najboljem slučaju pronalazili su dobre poslove u Vukovaru. Živjeli su mirno, ravničarski, pa ih je tako zatekao i rat, u raskoraku. Da nije bio talentovan i da nije bio besprekorno posvećen, možda bi mu životna sidra ostala zabodena u njivama koje su preriljale granate, umesto seljaka sa traktorima i volovskim zapregama.

Na sreću, bio je.

Na sreću svih onih za čije klubove je igrao. Onih koji su uz njega stajali dok se intonira himna, pa i onih koje je terao da nauče reči. Na sreću onih koji umiru u ljepoti i onih kojima je kao opravdanje za lične gluposti potreban neko gori, da kažu – vidiš da čak i on pravi sranja. Na sreću fudbala. I na moju sreću.

Niko više ne čuva video rekordere, a po sto puta presnimljene kasete davno su na deponijama. Osim onih koje se pažljivo čuvaju jer kada se trake premotaju na početak, one i dalje prikazuju rumenog dječaka sa velikim loknama kako šparta uzduž i poprijeko, kako na razdaljini od dva dana jahanja šalje pas u trepavicu, kako ne promašuje slobodne udarce, kako podiže koljena i pesnice dok slavi. Kako klizi po travi.

Kada ti te trake budu prvi, širom otvoren, prozor u fudbal, u potrazi za tim rumenim dečakom zavoliš i italijansku ligu, a ko zavoli Kalčo, on voli i muziku i ljude i gurman je i romantičar.

I onda budeš malo iščašen. Budeš jedini dešnjak koji loptu šutira levom nogom. Budeš neko ko diže kragnu na dresu reprezentacije SRJ bez broja, iako se uvijek znalo da na tom tvom dresu može da bude samo broj 11 i nikada nijedan drugi. I hoćeš da budeš prgav iako si plah. Opredikeliš se da budeš ters i da budeš neprilagođen. I šatiraš se da budeš plav, kao on, ono jednom. I lojalan si do gluposti i samodestruktivan preko svake granice.

I tek kasnije sve to počinješ da razumiješ, da pripisuješ jednom od heroja svog djetinjstva koji to možda nije trebalo da bude, ali je baš tako i jedino ispravno.

A onda saznaš da je Siniša Mihajlović teško bolestan i u jednom danu shvatiš da je od prvog trenutka kada je kročio na Čizmu, tvoj fudbalski superheroj bez plašta, postao nekome nešto.

I Manćiniju i Totiju. I Romi i Laciju. I Alesandru Del Pjeru i njegovom lepšem imenjaku Nesti. I ludom Masimu Fereru i još luđem Mateu Salviniju. I Interu i Milanu. I Svjetskoj fudbalskoj federaciji i Bogu i vragu.

Shvatiš tada da nisu u pitanju VHS kasete preko kojih ste se upoznali. Nego način na koji prgavi Slavonac začikava sudbinu, rizikuje i dobija, ujeda, krši, lomi i pobeđuje.

Kada mu je 1987. posle prijateljskog turnira Dinamo ponudio samo stipendiju, a on ih odbio, selektor juniorske reprezentacije Mirko Jozić, ucenio ga je da neće ići u Čile sa reprezentacijom ako ne potpiše za Modre. Odbio ga je, a titulu „Čileanaca” gledao je na televiziji sa drugarima iz Borova. Put ga je preko Vojvodine odveo do Zvijezde koja mu je umesto stipendije dala 240 hiljada maraka na četiri godine, stan i novu mazdu. Mihajlović je uzvratio najvažnijim golovima na putu ka evropskoj tituli, a onda su stvari došle na naplatu. U finalu Interkontinentalnog kupa Zvezdu je dočekao Kolo-Kolo, sa Jozićem na klupi. Možda je Jugović dobio nagradu za najboljeg igrača, ali je najveću pobijedu te večeri ostvario Mihajlović.

Kada je rat počeo da šenluči poljima širom Slavonije, neki su igrači u Bilom bili Slaven Bilić, a neki su bili Štimci. Sa ovim drugima Mihajlović je ulazio u otvorene sukobe, a njegova legendarna izjava – „fudbal me tada nije zanimao, išao sam na teren samo da se tučem” – govori o stanju u kom se nalazio mladić iz mješovitog braka. Kada su ga na popisu, nekoliko godina ranije, pitali koje je nacionalnosti, rekao je da je Jugosloven, ne znajući šta drugo da kaže. Silom prilika morao je da bira strane. Na to su ga natjerali oni koji su pucali u njegovu sliku iz Barija u porodičnom domu. Postao je Arkanov omiljeni fudbaler. Bio je tempirana bomba. Poput nekog pankera, ekscentričnog, duge kose, spreman da napravi problem.

Godinama kasnije, nacionalizam ga nije pojeo. Pobijedio ga je u sebi na „Maksimiru”, pobijedio ga je i godinama kasnije kada je stegao ruku Štimcu. Zapravo ga je pobijedio još onda kada je najstarijoj ćerki dao ime po majci. Hrvatsko ime, u vihoru srpstva.

Viktorija. Viktorija Mihajlović. Nego kako drugačije.

Kada su ga odbacili u Romi, zaobilaznim putem je došao u Lacio i osvojio titulu posle čuvene Peruđe, kišnije i od Stouka.

Kada su Italijani kao dio NATO alijanse učestvovali u bombardovanju, gledali su ga kako ispod dresa otkriva majicu sa porukama mira.

Kada ga je bivši saigrač, golman Sampdorije, zezao u tunelu pred utakmicu, on mu je poručio da ga se pripazi. Ferone je tog dana dobio od Mihajlovića tri gola, sa mašnicom – sva tri iz slobodnih udaraca.

Kada su govorili da je mator, trenirao je najviše, da ne bruka trenera koji u njega ima povjerenja.

Kada nije mogao sam, bio je tu Manćini, „da odlije đe je prepunano”.

Kada nije pomagao Manćini, oslanjao se i na Fortunu – onda kada je prelazio granicu, kada je pljuvao, lomio rebra, ulazio u sukobe, kada nije poštovao autoritet.

Preživio je Jeremisa i Patrika Vijeru. Preživeo je sve neizvjesne pobede na ivici infarkta i sve teške poraze. Preživio je svoj temperament, hirove nekih trenera i „trenera”, godine koje su skakavci podijelili sa sankcijama, „Maksimir”, rat preko telefona, zmije koje mu je u ormarić podmetnuo Anđelo Peruci. Preživio je medijske natpise, povike da je „srpski ciganin”, uvrede, transparente. I izgledalo je da je preživio sve. A onda se u njegov život ušunjala bolest. Nešto protiv čega ne pomažu ni Fortuna, ni Manćini.

Nešto protiv čega je morao da se bori sam.

Prvi šok usledio je kada je postalo jasno da čovek otporan na sudbinu može da se razboli. A drugi kada je otkrio da je u pitanju leukemija.

Ništa tu ne štima. Ako je najteža među bolestima već morala da se ušunja u njegov život, kurvanjski kako samo ona umine, onda je to morao biti neki najbenigniji tumor testisa, čije će terapije Siniša izdržati stojeći. Morali su biti testisi, da nam i bolest bespogovorno dokaže da Mihajlović ima čelična muda.

Ponekad u životu logika ne igra glavnu ulogu.

Pa da je do logike, ona se životna sidra možda nikada ne bi podigla iz Borova naselja.

I nikada ne bi bio u prilici da i posle svih pobjeda, posle preokreta, još jednom pokaže svima da je spreman na sve kako bi opet pobijedio.

Viktorija. Nego kako drugačije.

Iako je, danas, na kraju, sasvim drugačije ispalo.

Heroj ulice sa gospodskim manirima i dripac sa kravatom. Najtvrđi tip sa najmekšim loknama, najmekšim izgovorom i najmekšim stopalom. Panker u duši koji je volio splavove. Mesar koji zna fudbal. Slavonac iz Rima, iz Milana i Bolonje. Naš Italijan. Njihov ludi Srbin. Moj heroj djetinjstva. I moj najveći intervju, koji ipak nismo stigli da uradimo.

Čupavi, stariji sin Bogdana Mihajlovića.

Siniša.

Adio.

(Nedeljnik.rs)