Connect with us

POLITIKA

"MLADI LAVOVI"

Kako su Milo i Momir došli na vlast: 35 godina od antibirokratske revolucije u Crnoj Gori

Nastala je i krilatica: „Niko ne smije da nam dira Sveta, Mila i Momira“. I nije, decenijama

FOTO: YOUTUBE PRTSCR / RTS OKO

Da godine počinju januarom svi nauče još kao djeca, ali to u Crnoj Gori predstavlja mnogo više od običnog pogleda na kalendar.

Tako je glasio slogan Saveza komunista Crne Gore pred prve višepartijske izbore 1990. godine, na kojima će značajno biti određena sudbina jedne od šest republika tadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ).

Getty Images: Milo Đukanović

Izbori su uslijedili poslije burnih uličnih protesta u januaru 1989, kada su „mladi lavovi, lijepi i pametni“, kako su ih mediji opisivali, prije 35 godina, u okviru unutarpartijskog sukoba smijenili staro komunističko rukovodstvo Crne Gore.

„Akteri iz prvog plana protesta, povezani kroz univerzitet, u većini su bili tu iz vrlo jasnog motiva: da je sistem prevaziđen i da zahtijeva krucijalnu promjenu u pravcu demokratizacije“, kaže za BBC Milica Pejanović Đurišić, jedna od tadašnjih liderki protesta.

Takozvana antibirokratska revolucija iznjedrila je novo partijsko, a ubrzo i državno vođstvo, koje su preuzeli su Momir Bulatović, Milo Đukanović i Svetozar Marović.

Nastala je i krilatica: „Niko ne smije da nam dira Sveta, Mila i Momira“.

I nije, decenijama.

Kako je autonomija Vojvodine pred raspad Jugoslavije utopljena u jogurtu

Zašto popis u Crnoj Gori izaziva napetosti

Posle večere i muzike, ozbiljni razgovor: Hoće li odnosi Srbije i Crne Gore krenuti u boljem smeru

Filip Vujanović: „Zabrinut sam i uplašen šta će biti s Crnom Gorom“

Kako su protesti vodili u proteste

Krajem osamdesetih godina 20. vijeka, ionako složena situacija u Jugoslaviji postajala je sve komplikovanija, dok su se Hrvatska i Slovenija sve intenzivnije spremale za osamostaljenje.

Poslije smrti Josipa Broza Tita, rukovođenje zemljom preuzelo je kolektivno Predsjedništvo SFRJ koje su činili predstavnici šest republika i dve pokrajine na teritoriji Srbije, Kosovo i Vojvodina.

Glavnoj sceni približava se generacija mladih komunističkih lidera koji u svim republikama traže prostor na vrhu.

Problem zvaničnog Beograda bio je kako da obezbijedi podršku Kosova i Vojvodine, kao dodatna dva glasa u Predsjedništvu, priča Živan Marelj, nekadašnji predsjednik Skupštine AP Vojvodina, za BBC na srpskom.

U igri brojeva, četvrti glas na strani Srbije mogla je da bude Crna Gora, što bi značilo jednak odnos u Predsedništvu, da se nijedna odluka ne bi mogla doneti bez saglasnosti Beograda.

Roger Hutchings (Poster Momira Bulatovića)

Srbija je krajem 1980-ih obojena i protestima, od severa do juga.

U Vojvodini se, u Jogurt revoluciji i na uličnim protestima, menja dotadašnje rukovodstvo, uz optužbe da su odstupili od partijskog puta, a na njihova mesta dolaze pristalice Jugoslavije u kojoj bi Srbija imala vodeću ulogu.

Kosovske ulice ispunjene su Albancima koji traže status republike, ali i Srbima, koji se tome protive.

U takvoj atmosferi počinje politički uspon Slobodana Miloševića, ubrzo predsednika Srbije, pa Jugoslavije, i jednog od ključnih političara za rasplet balkanske krize devedesetih.

Uspon Mila Đukanovića – od raskida sa Miloševićem do najdugovečnijeg lidera Crne Gore

Memorandum SANU: „Dinamit pod temeljima Jugoslavije“ ili pokušaj „očuvanja“ federacije

Da li demonstracije na Kosovu 1981. godine i danas imaju posledice

„Godina kada je mržnja produbljena“: Referendum na Kosovu – 30 godina kasnije

Crna Gora to doba dočekuje sa starim komunističkim kadrovima.

Predsednik Predsedništva bio je Božina Ivanović, član Komunističke partije Crne Gore još od 1949. godine, dok je crnogorski član Predsedništva SFRJ bio Veselin Đuranović, nekadašnji premijer Jugoslavije i njen dugogodišnji zvaničnik.

Ali sve veću pažnju počeli su da privlače tadašnji komunistički omladinci, poput Bulatovića i Đukanovića, koji su već tokom studija postali deo i dalje jedine partije.

Đukanović kaže da je 1989. sa simpatijama gledao na pokušaje da se na bilo koji način unese neka novina u tadašnji okoštali sistem.

„U tom trenutku se pojavljuje Milošević koji se razlikuje od ostalih u političkom životu Jugoslavije, ako ni po čemu drugom, a ono po potpuno novoj retorici, i obećava dugo očekivane reforme.

„To je nešto što je tada plenilo simpatije velikog broja ljudi“, naveo je 1999. za RSE.

Kako kaže, nije pretpostavljao da „manipulacija narodom može poprimiti takve razmere“.

Situacija u Crnoj Gori u to vreme je bila posebno „zrela za veliki izliv nezadovoljstva“, piše Nebojša Vladisavljević, profesor beogradskog Fakulteta političkih nauka, u knjizi „Antibirokratska revolucija“.

Teren za proteste pripremao se već od leta 1988. godine, kada se u centru tadašnjeg Titograda održava Miting solidarnosti sa kosovskim Srbima i Crnogorcima.

Mitingu je prethodilo duže delovanje srpskih nacionalista na tlu Crne Gore, pričao je Vladimir Keković, nekadašnji rukovodilac Službe državne bezbednosti Crne Gore.

„Oni su uspostavili čvrste veze sa licima koja su delovala sa pozicija srpskog nacionalizma u Crnoj Gori, posebno u većim kolektivima“, rekao je, navodeći preduzeća Radoje Dakić u Podgorici, Železaru i Pivaru u Nikšiću i podgorički Kombinat aluminijuma.

Duga ekonomska kriza destabilizovala je čitavu jugoslovensku privredu, a u Crnoj Gori se „približavala se kolapsu“, opisuje Vladisavljević u knjizi.

Ermal Meta/AFP via Getty Images Svetozar Marović – poslednji predsednik nekadašnje Državne zajednice Srbije i Crne Gore

Čin prvi: Oktobar 1988.

Početak oktobra 1988. godine radnici Radoja Dakića, najvećeg titogradskog preduzeća, dočekali su na ulicama.

Tražili su dvostruko veće plate i kazne za odgovorne za loše upravljanje fabrikom, subvencije za preduzeće i smanjenje poreza.

„U roku od dva sata digli smo ljude, štrajk je nastupio, razbijemo glavnu kapiju i dođemo pred skupštinu Crne Gore“, kaže Pavle Milić, tadašnji lidera radnika iz Radoja Dakića, za BBC na srpskom.

Nadležni su štrajkačima ponudili 30 odsto veću platu, što su radnici odbili i krenuli ka centru grada, u susret studentima, noseći zastavu Jugoslavije i Titove slike.

„Ispred skupštine su se držali vatreni govori, ljudi su se obraćali narodu“, kaže Milić.

Zvaničnici su im obećali da će se državni i partijski organi hitno posvetiti njihovim zahtevima, ali su tražili da se protest okonča.

Demonstranti su odgovorili da do ispunjenja zahteva ostaju na gradskom trgu, gde im se vremenom pridruživao sve više ljudi.

Vladisavljević piše da ih je u večernjim časovima bilo oko 25.000, ocenivši da je broj ogroman, imajući u vidu da u Crnoj Gori živi nešto više od 600.000 stanovnika.

Grupe demonstranata ostale su na trgu i preko noći, sve dok tadašnje rukovodstvo Crne Gore nije donelo odluku da se protesti razbiju i proglasi vanredno stanje.

„Udarili su od Njegoševe ulice po sredini, razdvojili ljude koji su došli i potukli narod“, priseća se Milan Vukčević iz Radoja Dakića tog dana, u razgovoru za BBC na srpskom.

Na pitanje da li se uplašio, odgovara kratko: „A ko ne bi?“

Sukoba je bilo i na putu između Nikšića i Titograda, gde je policija presrela radnike Železare.

Ispaljen je suzavac, nekoliko ljudi je povređeno, a demonstranti su primorani da se vrate u grad, baš kao i oni sa Cetinja, koji su takođe krenuli ka Titogradu.

„Rasturanje oktobarskih demonstracija silom okrenulo je protiv rukovodstva čak i one koji su bili ravnodušni prema protestima“, piše Vladisavljević.

„U nekim delovima Crne Gore sa ustaničkom tradicijom, upotreba sile protiv običnih ljudi doživljena je kao znak moralnog pada funkcionera i dubokog nepoštovanja građana.“

Visoki državni funkcioneri Crne Gore tada su izjavljivali da brane političke institucije i legalno izabrane zvaničnike, ukazujući i na opasnosti od „velikosrpskog nacionalizma“ i optužujući Službu državne bezbednosti za organizovanje „dešavanja naroda“.

Božina Ivanović, tadašnji predsednik Predsedništva Crne Gore, nazvao je neke demonstrante „emisarima koji govore u ime drugih sredina“, i da se radi o „dobro organizovanoj mreži koja ima političke zahteve.“

„Mi smo legalni organi u legalnoj zemlji i legalnoj republici“, bio je izričit.

Veselin Đuranović, član predsedništva SFRJ iz Crne Gore, upozoravao je da događaji u Titogradu nisu „nastali spontano, već da iza svega stoji dobro smišljena organizacija“.

Pavle Milić, jedan od lidera protesta, ne libi se da kaže da je prethodno sa kosovskim Srbima išao na mitinge po Srbiji.

Kao jedan od razloga zašto je radnike poveo na ulice ističe i to što je „Crna Gora uvek bila slobodarska zemlja, sestra i brat celome srpskom narodu“.

„Oni, kao rukovodioci Crne Gore, nisu obraćali pažnju na Kosovo, a tamo je srce svakog Srbina… Kosovo je srce i Srbije i Crne Gore.“

Kad vri ispod površine

Bar na kratko, politički sukobi sa ulica su se preselili u institucije gde su otkrivene velike pukotine u dotada jedinstvenoj komunističkoj partiji – jedni su bili uz demonstrante, drugi uz vlast.

„Mnogi protivnici rukovodstva bili su mladi, dobro obrazovani i besprekorni funkcioneri“, navodi Vladisavljević u knjizi.

„Njihov sukob se neizbežno, mada verovatno nepravedno, sve više posmatrao kao sukob stare garde, staromodnog, klanovskog i neuspešnog rukovodstva i onih koji su predstavljali budućnost Crne Gore.“

O Đukanoviću, Bulatoviću i Maroviću se tada pričalo kao o „mladim, lepim i uspešnim“ predstavnicima nove političke generacije.

Nosili su džempere i farmerke, a ne odela kao stari komunistički lideri, isticali su mediji.

„Bili su to ljudi sa univerziteta, uglavnom iz tadašnjeg saveta socijalističke omladine, koji su imali nešto drugačije iskustva i znali su i verovali da mogu da naprave tranziciju sistema u pravcu koji je zahtevalo to vreme“, kaže Milica Pejanović Đurišić.

Milošević i drugi funkcioneri iz Srbije odmah su, već u oktobru, snažno podržali protivnike rukovodstva Crne Gore.

To je u praksi značilo blagonaklono izveštavanje o protestima u medijima pod njihovom kontrolom, što nimalo nije beznačajno jer se većina ljudi u Crnoj Gori više informisala preko beogradskih, nego lokalnih medija, navodi Vladisavljević.

„Ali otpor rukovodstvu Crne Gore dolazio je pre svega iz unutrašnjih izvora, imao je duboke korene u političkim institucijama i stanovništvu u celini“, piše on.

Getty Images (Milo Đukanović 1994. godine)

Čin drugi: januar 1989.

Tišina nije dugo trajala.

Tek što se novogodišnja trpeza raspremila, oni koji su se u oktobru prethodne godine razišli sa podgoričkih ulica, sreli su se 5. juanara za jednim stolom.

„Ustanem ja i kažem ‘drugari moji, 7. januar je Božić, da se tada dignemo, to bi bila katastrofa i velika nesreća, jer bi nas okarakterisali kao četnike, a već nas zovu tako.

„’Mi ćemo lepo u ponedeljak ujutru na posao, a u utorak se Crna Gora diže na noge’ uz zakletvu nad ikonom Svetog Dimitrija, Biblijom i Svetim pismom da, ko izda, od njega ništa ne ostane“, priseća se sindikalni lider Pavle Milić.

Samo pola sata bilo im je potrebno da 10. januara u preduzeću Radoje Dakić „jurnu na kapiju“ i upute se ka centru grada, kaže Milić.

„Kada smo u oktobru izašli pred skupštinu, naši zahtevi su bili samo socio-ekonomske prirode i tada su u odboru protesta svi bili iz Radoja Dakića“, priseća se Milićev kolega Milan Vukčević, ističući ponosno da je u tom preduzeću „proveo čitav vek“.

„U januaru smo bili manjina, a glavni deo protesta izneli su Momir i Pavle Bulatović, Aco Đukanović, Milica Pejanović i ostali, a zahtevi su bili ostavke funkcionera.“

Dvojica Bulatovića, Đukanović, Pejanović postaće kasnije visoki funkcioneri buduće Demokratske partije socijalista (DPS), stranke nastale iz Saveza komunista Crne Gore.

Dan kasnije, 11. januara, Crna Gora je u potpunosti stala, to je efektivno bio generalni štrajk, piše Nebojša Vladisavljević.

Republičko rukovodstvo podnosi ostavke.

„Ima ljudi koji smatraju da smo 11. januara 1989. ‘kukavički kapitulirali’ i da smo se ‘predali'“, izjavio je kasnije Marko Orlandić, tadašnji član Predsedništva VK SKJ.

„A šta je trebalo i šta se moglo preduzeti u tim danima prevrata? Upotrebiti oružanu silu protiv sopstvenog naroda za odbranu vlasti? Ne znam crnogorskog funkcionera iz tog perioda koji bi se na tako šta odlučio.“

Getty Images

Crna Gora posle Antibirokratske revolucije

Nova generacija, koja se kalila na titogradskim ulicama, najpre će raspodeliti partijske, pa državne funkcije.

Momir Bulatović najpre postaje predsednik Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Crne Gore, najvišeg stranačkog tela, a posle prvih višestranačkih izbora 1990. i predsednik Predsedništva Crne Gore.

Kada je Savez komunista Crne Gore transformisan u Demokratsku partiju socijalista, Bulatović je bio njen prvi predsednik.

Milo Đukanović već je 1988. bio najmlađi član Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, a sa samo 29 godina, 1991. postaje premijer Crne Gore – najmlađi u Evropi.

Antibirokratskom revolucijom tako se promenio način izbora pojedinaca na visoke položaje, navodi politikolog Nebojša Vladisavljević.

Umesto građenja karijere decenijama, uz obavezno članstvo u Komunističkoj partiji, mnogi su naglo skočili u visoku politiku.

Kada je u Jugoslaviji 1991. počeo rat, sukoba između srpskog državnog vrha Slobodana Miloševića i crnogorskog rukovodstva nije bilo – naprotiv.

Crnogorski vojnici, tada deo Jugoslovenske narodne armije, učestvovali su u višemesečnoj opsadi hrvatskog grada Dubrovnika, a Đukanović je u to vreme govorio i da je „zbog šahovnice omrznuo šah“.

Šahovnica je simbol koji se nalazi na sredini zastave Hrvatske.

„Slobodan Milošević je nešto najbolje što se moglo desiti Jugoslaviji u ovom trenutku, kada povampirene fašističke snage u Hrvatskoj i Sloveniji pokušavaju da unište sve ono što je stvoreno od 1945. godine do sada.

„Ponosan sam da u ovim istorijskim trenucima mogu da budem rame uz rame sa njim u odbrani tekovina revolucije“, naveo je Đukanović 1990. za Ilustrovanu politiku.

Đukanović i Bulatović doći će u sukob o ulozi Slobodana Miloševića 1997. godine, što će se završiti podelom DPS-a.

Đukanović tada prvi put javno kritikuje Miloševića, nazivajući ga „čovekom sa zastarelom političkom filozofijom, koji je okružen korumpiranim pomoćnicima“.

Bulatović ostaje predsednik Crne Gore do 1998, potom je do 2000. predsednik SRJ, ali tokom dvehiljaditih nije imao značajnu političku ulogu, sve do smrti 2019.

Đukanović će na vlasti, rotirajući premijersku i predsedničku funkciju, ostati sve do 2023, kada je na predsedničkim izborima poražen od Jakova Milatovića.

Svetozar Marović, poslednji član „trijumvirata“, uhapšen je 2015. u Crnoj Gori po optužbama za korupciju i 2017. je proglašen krivim.

Međutim, Marović je prethodno prebegao u Srbiju, gde se i danas nalazi.

Crna Gora već godinama traži njegovo izručenje, do koga i dalje nije došlo, što je jedan od velikih problema u odnosu dve države.

Milica Pejanović neposredno posle Antibirokratske revolucije nije bila ni na kakvoj funkciji – imala je, kaže, druge prioritete.

Tri decenije kasnije, upravo je odnos Crne Gore prema ratu i raspadu Jugoslavije jedan od razloga zbog čega Antibirokratsku revoluciju danas ne gleda pozitivno.

„Druga stvar je ta tranzicija sistema koja nije bila kakvu smo je očekivali… Mada je i pitanje šta je u takvim okolnostima bilo realno.

„Svakako se veliki broj ljudi pasivizirao posle toga, osetilo se da nemamo tu snagu u politici kao što smo pretpostavljali da imamo“, kaže bivša ambasadorka Crne Gore u Ujedinjenim nacijama, Unesku, Francuskoj i Monaku, kao i nekadašnja ministarka odbrane.

Nebojša Vladisavljević u „Antibirokratskoj revoluciji“ piše i da su mnogi učesnici demonstracija, poput lokalnih funkcionera, direktora preduzeća, pa i sindikalnih lidera, posle svega „podsticali demobilizaciju“ od protesta.

„Kooptirani u rukovodstvo, nestrpljivo su iščekivali šansu da deluju unutar političkih institucija, kao i da iskoriste povlastice novog statusa“, navodi profesor Fakulteta političkih nauka.

Marko Pejović iz nevladine organizacije UZOR kao jedan od ključnih problema AB revolucije vidi „jačanje podela“ i nacionalističku retoriku.

„Trodecenijski period za nama u kom se vlast ogledala u jednoj partiji demantuje da je to zaista bila antibirokratska revolucija“, kaže politički analitičar za BBC na srpskom.

„Glavna zamerka nekadašnjim rukovodiocima je bila da su koristili službene ručkove i jeli jagnjetinu… Šta se sve posle dešavalo, mi bismo te ljude danas slavili.“

(Izvor: BBC na srpskom jeziku) 

Slične teme:
Ostavite komentar

Postavite komentar

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

POLITIKA

Đukanović: Nacionalistička rulja plasira izmišljotine da sam vinovnik genocida u Srebrenici

„Oni koji mi decenijama pripisuju antisrpstvo htjeli bi da mi natovare i zločine njihovih ‘heroja’. Da ima i trunke istine u toj njihovoj zlomisli, oni bi bili prvi koji bi me uzdizali“, rekao je bivši predsjednik i premijer Crne Gore

19.10.2026. 09:48

Autor

Izvor: EPA-EFE/BORIS PEJOVIC

Bivši predsjednik i premijer Crne Gore Milo Đukanović kazao je da su „bezočne izmišljotine velikosrpskih nacionalista i njihove posluge u Crnoj Gori“ da je on ništa manje nego vinovnik genocida u Srebrenici.
Đukanović je to rekao u intervjuu za „Pobjedu“, na podsjećanje da je predsjednik Skupštine Andrija Mandić, na dan glasanja o njegovoj smjeni, optužio Demokratsku partiju socijalista i Đukanovića za direktnu političku i logističku ulogu u ratnim dešavanjima devedesetih godina. Mandić je tada rekao da bi se rat završio 1994. da nije bilo DPS-a i ponovio tvrdnju da je Đukanović slao gorivo u Republiku Srpsku kad je Milošević uveo sankcije na Drini.

„U posljednje vrijeme učestale su bezočne izmišljotine velikosrpskih nacionalista i njihove posluge u Crnoj Gori da sam ništa manje nego vinovnik genocida u Srebrenici. To sam dugo ignorisao, jer je s onu stranu pameti. Istovremeno, vodio sam se maksimom da je važnije od toga što vam neko kaže ko vam to govori. Tu laž plasira nacionalistička rulja koja se nepogrešivo aktivira kada treba da sakrije svoje prljave tragove, služeći se oprobanim ujediniteljskim receptom – mržnjom prema drugima. Evo neko vrijeme, ponovo, prema Crnoj Gori, Crnogorcima i prema meni“, rekao je Đukanović.

Očekivano, kako je rekao, najglasniji je pokajnik koji treba da se opravda što je „predugo morao da glumi evropejca, lojalnog Crnoj Gori, četnički vojvoda Andrija Mandić“.

„Tobože, u nastupu kajanja što je kao predsjednik Skupštine Crne Gore ‘u svoje i u ime NSD’ uputio saučešće sinu presuđenog ratnog zločinca Ratka Mladića, optužio je mene i DPS da smo krivci i za produžetak rata u Bosni i Hercegovini 90-ih. Mandić, najokoreliji izdanak zločinačke ratnohuškačke politike Beograda iz tog i kasnijeg vremena, sve do glumačkog ulaska u ulogu predsjednika parlamenta, dobitnik Vulinove sablje za zasluge u borbi protiv NATO ’99, ljuti neprijatelj crnogorske države i svega crnogorskog, lažni štrajkač glađu zbog crnogorskog priznanja Kosova, četnički ustanik koji je pozivao ratne drugove da otkopaju oružje i spreme se za novi pokolj, skorojević u proevropskoj državnoj politici Crne Gore i šerpas Marte Kos u pohodu na Bobotov kuk. Uplašen da bi ga taj telegram mogao koštati fotelje u parlamentu, u nadi da mu i ta lažavina može biti korisna u susret predstojećim izborima“, rekao je Đukanović.

Na pitanje otkud optužbe na njegov račun za genocid u Srebrenici, Đukanović kaže da je sve mogao očekivati od „te vrste ljudi“, ali ne i da upiru prstom u njega zato što je Vlada na čijem je čelu bio „komšijama iz Hercegovine dostavljala humanitarnu pomoć u vrijeme kad im je leđa okrenuo i onaj što ih je gurnuo u taj bezumni rat.“

„Oni žele da zamagle činjenice, čak i ključnu da se genocid u Srebrenici desio sredinom jula 1995. godine. I da je Haški tribunal detaljno istražio sve u vezi sa tim. A da je Skupština Republike Srpske duže od dvije godine ranije, 6. maja 1993. godine odbila Vens-Ovenov plan“, dodao je.


Podsjeća i da je međunarodna zajednica i nakon toga ozbiljno radila na zaustavljanju rata.

„Kontakt grupa u kojoj su bili predstavnici Amerike, Rusije, Njemačke, Velike Britanije i Francuske predložila je novi plan koji je Skupština RS takođe odbila 3. avgusta 1994. godine. Već sjutradan Vlada SRJ je naredila prekid političkih i ekonomskih odnosa sa RS i zabranila njenom rukovodstvu ulazak u SRJ i zatvorila granicu prema teritoriji koju kontrolišu bosanski Srbi. Tribunal se veoma pomno bavio i odnosom Beograda i bosanskih Srba nakon uvođenja sankcija. Samo u slučaj ‘Perišić’ imao je skoro 4.000 dokaznih predmeta, a saslušano je i više od 100 svjedoka na prvostepenom suđenju. Utvrđeno je da je Vojska SRJ pružala veliku logističku pomoć Vojsci Republike Srpske (municiju, gorivo, rezervne djelove, obuku i tehničku pomoć). Utvrđeno je da je 1993, kada je odbijen Vens-Ovenov plan, 99,6 odsto budžeta RS dolazilo iz Beograda. Postojao je sistem koji je preko Vojske Jugoslavije obezbjeđivao pomoć Vojsci RS sve vrijeme. Tribunal je utvrdio da je Mladić bio dio tog sistema i da je kao oficir VRS zadržao status i primanja kroz strukture Vojske Jugoslavije.“

Nije im, kako je rekao, za tenkove trebala „Đukanovićeva nafta“, niti su tenkovima „pobili više od 8.000 bosanskih Muslimana u Srebrenici“.

„Bijednici zaslijepljeni mržnjom hoće tu istorijsku sramotu da pripišu meni. Oni koji mi decenijama pripisuju antisrpstvo htjeli bi da mi natovare i zločine njihovih ‘heroja’. Da ima i trunke istine u toj njihovoj zlomisli oni bi bili prvi koji bi me uzdizali“, rekao je Đukanović.
Kaže da Mandić, u žaru borbe za funkciju u Skupštini, kao da nije svjestan „svih gluposti koje izgovara“.

„Njegova tvrdnja da se rat mogao završiti ’94, mogla bi da sugeriše da je RS bez pomoći Crne Gore bila pred porazom, pred kapitulacijom. On, koji nema ni toliko političke hrabrosti da stane iza svog telegrama saučešća. Sam tvrdi da nije poznavao Ratka Mladića, pravdajući se da je saučešće uputio vođen crnogorskom tradicijom. Nije naša tradicija slanje telegrama kad umre neko koga ne poznajete. Ipak će biti da je kod Mandića u pitanju četnička ideologija, a ne tradicija.“

„U njegovu odbranu velikosrpski hor u crnogorskom parlamentu navodi da sam ja uputio telegram kad je umro Slobodan Milošević. To jeste tačno, ali postoji suštinska razlika. Prvo, Slobodan Milošević je umro prije izricanja presude u Hagu. Sem toga dugo sam ga poznavao, i značajno duže politički ratovao sa njim nego sarađivao. U tom slučaju bi se zaista moglo govoriti o tradiciji. Drugo, meni nije padalo na pamet da se ikome pravdam zbog toga.“

„Želim još da podsjetim da je sve počelo mnogo ranije, od jednog drugog Mandića, Momčila, bivšeg ministra u Vladi Republike Srpske, a prihvaćeno od strane zlomislećih ljudi u Crnoj Gori, u Srbiji i u RS. Kao osveta zato što je svojevremeno uhapšen u Crnoj Gori po potjernici BiH i predat njihovim organima. Anticrnogorsko djelovanje familije Mandića ima i porodičnu genezu. Što potvrđuje iskustvo iz sudbonosne beogradske ‘bitke za Nikšić’. Da završim porukom: Ne mogu oni svoju istorijsku ni aktuelnu sramotu prikriti ni onda kad posegnu za Đukanovićevim imenom“, kazao je Đukanović.


„Euro model je obrazac neodgovorne populitičke politike“


Nekadašnji premijer smatra da je „Euro model“ koji je najavio predsjednik Vlade Milojko Spajić „obrazac neodgovorne populističke politike“ koja, „nažalost, danas dominira u zapadnoj hemisferi globalne političke scene“.

„Može se slobodno reći i da to nije politika, nego prizemno politikanstvo, koje se u suštini svodi na otvorenu izborno-političku korupciju. Niko ozbiljan ne postavlja pitanje da li građani trebaju veće plate, penzije i socijalna davanja. Naravno da trebaju. Povećanje životnog standarda građana je najvažniji cilj svake, iole odgovorne ekonomske politike. Zapravo, to mora biti smisao bavljenja politikom“, ističe Đukanović.

Kaže da „iza ove tačke opšteg konsenzusa moramo uočiti demarkacionu liniju ozbiljne, kompetentne, nacionalno odgovorne politike i politikanstva, manipulacije i prevare.“

„Zastupnici i protagonosti ozbiljne politike će ljudima čijom budućnošću upravljaju u velikoj mjeri, objasniti da imaju plan sistematskog rasta ličnih primanja koji mora biti zasnovan na prethodno ostvarenom rastu produktivnosti i realno stvorenoj novoj vrijednosti. I ne zebem, građani će to lako razumjeti, jer ogromna većina njih baš tako živi. Veću potrošnju domaćinstva prethodno obezbijede većim prihodima.“

Drugi, kako je rekao, „avanturisti i prevaranti“ će ponuditi veća primanja, bez prethodnog stvaranja, sve dok ne ostvare svoj cilj, „a kad dođe račun za tu iluziju oni neće biti tu.“

„Takvom ponudom biračima pred izbore neodgovorna vlada se poigrava sa primarnim, egzistencijalnim porivom većine ljudi da nezavisno od rezultata rada ostvare bolje zarade i viši životni standard. Nema tu ništa novo i originalno u Euro modelu – to je dosljedni produžetak manipulacije lansirane programima Evropa sad 1 i Evropa sad 2. Igra se, dakle, egzistencijom građana i u krajnjem ugrožava opstanak države na čijem je čelu.“

„Kako to izgleda? Administrativno propisane veće plate bez pokrića u produktivnosti i realno novom društvenom proizvodu služe za lakše dobijanje bankarskih kredita i sva ta novčana masa povećava tražnju za robama i uslugama, što neizbježno podiže cijene i zahuktava inflaciju“, rekao je on.

Kaže da Vlada koja „ne mari za posljedice“ po nacionalnu ekonomiju zadovoljno trlja ruke, jer će od veće potrošnje naplatiti više PDV-a i time, makar za nekoliko mjeseci, obezbijediti isplatu predizborno obećanih plata i penzija.

„Kad shvate da ni tako naplaćeni PDV neće biti dovoljan, povećaće njegovu stopu. Podrazumijeva se, zaustaviće investicije jer je jedino važno da budžet izvrši ulogu računovodstva i isplati lična primanja. Kad se, opet neizbježno, pokaže da ni ti prihodi sa uvećanim poreskim stopama, ni ušteda zbog izostanka investicija, ni dugovanja privredi po osnovu izvršenih ugovora sa Vladom, ni kašnjenja u vraćanju PDV-a preduzećima nijesu dovoljni za isplatu primanja – opet će se zadužiti u inostranstvu.

„Što su tako očigledne i potpuno dogledne posljedice ovakvog avanturizma? Zaposleni i penzioneri će nominalno dobiti veću platu i penziju za koju će, zahvaljujući inflaciji moći da kupe manje roba i usluga nego ranije kad su njihova primanja bila niža. Jednostavno, puni krug u prazno“, kazao je Đukanović.

Nastavite sa čitanjem

POLITIKA

RSE: Hrvatska iznijela osam uslova Crnoj Gori prije članstva u EU

U dokumentu, u koji je Rradio Sloboda Evropa imao uvid, navodi se da ključna otvorena pitanja „moraju biti riješena prije nego što Crna Gora pristupi EU“

14.10.2026. 22:18

Autor

Hrvatska je državama članicama Evropske unije (EU) poslala dokument u kojem predstavlja svoju poziciju o otvorenim pitanjima sa Crnom Gorom, navodeći uslove koje Podgorica mora da ispuni prije nego što postane članica evropskog bloka, saznaje Radio Slobodna Evropa (RSE) iz diplomatskih izvora.

Kako navodi RSE, dokument je ostalim članicama proslijeđen početkom ove sedmice, a dio hrvatskih zahtjeva direktno je povezan sa zatvaranjem pregovaračkih poglavlja 23, koje se odnosi na pravosuđe i osnovna prava, i 31, koje obuhvata spoljnu, bezbjednosnu i odbrambenu politiku.

U dokumentu, u koji je RSE imao uvid, navodi se da ključna otvorena pitanja „moraju biti riješena prije nego što Crna Gora pristupi EU“.

Zagreb poručuje da je opipljiv napredak presudan za široku javnu, političku i parlamentarnu podršku u Hrvatskoj, uključujući ratifikaciju pristupnog ugovora sa Crnom Gorom.

Većina hrvatskih zahtjeva odnosi se na posljedice ratnih devedesetih godina i svrstana je u okvir Poglavlja 23, koje se, zajedno sa Poglavljem 24, smatra ključnim za oblast vladavine prava.

Među zahtjevima su obeštećenje hrvatskih državljana zatočenih u logoru Morinj,

očuvanje spomen-ploče postavljene na tom mjestu,

kao i promjena imena gradskog bazena u Kotoru, nazvanog po vaterpolisti Zoranu Gopčeviću koji je, prema hrvatskoj strani, bio stražar u Morinju 1991–1992. godine.

Hrvatska traži i rasvjetljavanje sudbine 14 nestalih hrvatskih državljana, uz punu saradnju crnogorskih vlasti, razmjenu informacija i pristup arhivima.

Među zahtjevima su i procesuiranje ratnih zločina, uključujući odgovornost po komandnoj liniji,

kao i rješavanje imovinskih prava hrvatskih porodica u Crnoj Gori.

Preostala dva zahtjeva odnose se na Poglavlje 31, koje Crna Gora, prema navodima RSE, ne može da zatvori od 2024. godine zbog protivljenja Hrvatske, nakon što je crnogorski parlament usvojio rezoluciju o Jasenovcu.

Zagreb traži povratak školskog broda Jadran. Prema navodima Hrvatske, brod je bio u Crnoj Gori na remontu kada je 1991. izbio rat, a pripada Hrvatskoj na osnovu Sporazuma o pitanjima sukcesije iz 2001.

Drugi zahtjev odnosi se na granicu između dvije države. Hrvatska traži da Crna Gora potvrdi poštovanje nekadašnje granice između republika, u skladu sa principom uti possidetis juris, kao i da se potpiše ugovor o kopnenoj granici na osnovu tri postojeće karte.

Prema navodima iz dokumenta, Hrvatska bi nakon rješavanja pitanja kopnene granice bila spremna da redovno saziva komisije za razgraničenje na moru, bez utvrđivanja rokova za taj proces.

Hrvatska je u dokumentu istakla da je dosljedno podržavala evroatlantske integracije Crne Gore, uključujući ulazak u NATO, i da joj je ustupila hrvatski prevod pravnih tekovina EU vrijedan osam miliona eura.

Istovremeno, Zagreb tvrdi da su „neočekivani jednostrani potezi“ crnogorskih vlasti ponovo rasplamsali istorijske tenzije i doveli u pitanje široku podršku crnogorskom članstvu u Hrvatskoj.

Prema dokumentu, Hrvatska je Crnoj Gori još u decembru 2023. predala neformalni dokument (non-paper) sa spiskom otvorenih pitanja, koji je podijelila i sa državama članicama i Evropskom komisijom.

Bilateralne konsultacije održane su u januaru i maju 2025, a ministri spoljnih poslova dvije zemlje sastali su se tokom ove godine desetak puta, svaki put na inicijativu Zagreba.

„Nijedno od otvorenih pitanja još nije riješeno“, navodi se u dokumentu.

Hrvatska je poručila da želi da olakša, a ne da opstruira crnogorski pristup, i da su njeni zahtevi ograničeni, jasno definisani i ostvarivi.

(MINA)

Nastavite sa čitanjem

POLITIKA

Mandić ostaje predsjednik Skupštine: Nije bilo većine za njegovu smjenu

Za razrešenje glasalo je 37 poslanika, a protiv 41 poslanik

13.10.2026. 18:19

Autor

Skupština Crne Gore tajnim glasanjem nije razriješila Andriju Mandića sa funkcije predsjednika Skupštine Crne Gore.

Za razrešenje glasalo je 37 poslanika, a protiv 41 poslanik.

Uručeno je i nađeno 80 glasačkih listića, od kojih važećih 78, a nevažećih dva.

Tokom glasanja Mandić je na mjestu na kojem sjedi zaokružio opciju na listiću, da bi kasnije kazao “Ja pogriješih, zaokružio sam ‘Za’”, a sekretar Skupštine Boban Stanišić mu je kazao: “Nijeste nego protiv. Protiv, vidio sam”.

Nastavite sa čitanjem

Najčitanije