Prošlo je 7 dana otkako je Tursku i Siriju pogodio smrtonosni zemljotres, u kom su stradale desetine hiljada ljudi. Ali usred svog tog očaja, bilo je i priča o „čudima“. Ovo je jedna od njih.

Kad je Nekla Kamuz 27. januara rodila drugog sina, nazvala ga je Jagiz, što znači „hrabri“.

Samo deset dana kasnije, u 04.17 po lokalnom vremenu, Nekla je bila budna hraneći sina u njihovom domu u južnoj turskoj pokrajini Hataj.

Nekoliko trenutaka kasnije, bili su zatrpani ogromnom količinom ruševina.

Nekla i njena porodica živeli su na drugom spratu moderne petospratnice u gradu Samandagu.

Bila je to „lepa zgrada“, kaže ona, i osećala se bezbjedno u njoj.

Nije mogla ni da pretpostavi da će toga jutra najšira oblast biti razrušena u zemljotresu, a da će zgrade na svakom koraku biti oštećene i uništene.

„Kad je započeo zemljotres, želela sam da odem do svog muža koji se nalazio u susednoj sobi, a on je želeo to isto“, kaže ona.

„Ali dok je pokušavao da dođe do mene sa našim drugim sinom, na njih je pao orman i nisu mogli da se pomere.

„Kako je zemljotres bivao sve jači, pao je zid, soba se tresla, a zgrada je počela da se pomera. Kad se sve zaustavilo, nisam shvatila da sam propala jedan sprat. Dozivala sam ih, ali nije bilo odgovora.“

Foto: BBC

Tridesettrogodišnjakinja se zatekla ležeći sa bebom na grudima, koju je još uvek držala u rukama.

Orman koji se srušio pored njih spasao im je živote sprečivši da ih ne zdrobi ogroman komad betona.

Njih dvoje će ostati u tom položaju skoro četiri dana.

Dan prvi

Ležeći u pidžami pod ruševinama, Nekla nije mogla da vidi ništa sem „mrklog mraka“.

Morala je da se osloni na druga čula da bi razlučila šta se dešava.

Na njeno veliko olakšanje, odmah je osetila da Jagiz još diše.

Zbog prašine, isprava je imala problema sa disanjem, ali kaže da se ona ubrzo slegla. Bilo joj je toplo u ruševinama.

Osećala je da su joj ispod leđa dečje igračke, ali nije mogla da se pomeri da vidi ili da se namesti da joj bude udobnije.

Pored ormana, meke kože novorođenog sina i odeće koju su nosili, nije mogla da oseti ništa drugo sem betona i krša.

U daljini je čula glasove.

Pokušala je da dozove pomoć i da udara u orman.

„Ima li nekoga? Da li me neko čuje?“, dozivala je.

Kad to nije funkcionisalo, uzimala bi male komadiće krša koji je pao pored nje.

Udarala je njima u orman, nadajući se da će to biti glasnije.

Plašila se da udara u površinu iznad sebe u slučaju da se obruši.

I dalje niko nije odgovarao.

Nekla je shvatila da postoji mogućnost da niko ne dođe.

„Bila sam prestravljena“, kaže ona.

Život pod zemljom

U mraku ispod ruševina, Nekla je potpuno izgubila osećaj za vreme.

Život nije trebalo da ispadne ovakav.

„Planiraš mnogo stvari unapred kad dobiješ bebu, a onda… odjednom se nađeš pod ruševinama“, kaže ona.

Ipak, znala je da mora da se stara za Jagiza i uspevala je da ga doji u skučenom prostoru.

Nije bilo izvora vode ili hrane do kog je mogla sama da dođe.

Iz očaja, pokušala je da pije vlastito mleko iz dojke, ali nije uspela.

Nekla je mogla da čuje rad bušilica iznad sebe i da čuje korake i glasove, ali su ti prigušeni zvuci delovali kao da su predaleko.

Odlučila je da čuva snagu i da ostane tiha sve dok se glasovi iznad nje ne približe.

Foto: BBC

Stalno je mislila na svoju porodicu – bebu na svojim grudima i muža i sina izgubljene negde u kršu.

Brinula se i za druge najmilije pitajući se kako su prošli u zemljotresu.

Nekla nije mislila da će uspeti da se izvuče iz ruševina, ali Jagizovo prisustvo joj je davalo razlog da ne prestane da se nada.

On je veći deo vremena spavao, a kad bi se probudio uplakan, u tišini bi ga podojila dok se ne smiri.

Spasavanje

Posle više od 90 sati provedenih ispod zemlje, Nekla je čula lavež pasa.

Pitala se da li sanja.

Lavež su pratili glasovi ljudi.

„Jesi li dobro? Kucni jednom ako jesi“, dozivao ju je jedan iz ruševina. „U kom stanu živiš?“

Pronašli su je.

Spasioci su pažljivo kopali u zemlji da bi je locirali, dok je ona držala Jagiza.

Mrak je razbio snop svetla koji joj je zasvetlio u oči.

Kad je spasilački tim iz Vatrogasne brigade istanbulske opštine pitao koliko je star Jagiz, Nekla nije mogla da im kaže.

Samo je znala da je bio 10 dana star kad je udario zemljotres.

Kada je predala Jagiza spasiocima, Nekla je odnesena na nosilima ispred nečega što je delovalo kao velika masa ljudi.

Nije uspevala da prepozna nijedno lice.

Dok je unošena u bolnička kola, tražila je potvrdu da je i njen drugi sin spasen.

Posle ruševina

Kad je stigla u bolnicu, Neklu su dočekali članovi porodice koji su joj rekli da su njen muž Irfan, sa kojim je u braku šest godina, i njen trogodišnji sin Igit, spaseni iz ruševina.

Ali oni su prebačeni u više sati udaljenu bolnicu u pokrajini Adana, zato što su pretrpeli teške povrede nogu i stopala.

Neverovatno, ali Nekla i Jagiz nisu pretrpeli nikakve ozbiljne fizičke povrede.

Zadržani su 24 časa u bolnici na posmatranju pre nego što su pušeni da idu.

Nekla nema više kuću kojoj može da se vrati, ali ju je član porodice doveo u priručni plavi šator napravljen od drveta i cerade.

Unutra ih ima ukupno 13 – svi su oni izgubili domove.

U šatoru, porodice ispomažu jedni druge, kuvajući kafu na malom šporetu, igrajući šah i razmenjujući priče.

Nekla se „trudi“ da se pomiri s onim što joj se desilo.

Ona kaže da svoj život duguje Jagizu.

„Mislim da u slučaju da moja beba nije bila dovoljno snažna da izađe na kraj s ovim, ne bih mogla ni ja“, objašnjava ona.

Njen jedini san za svoga sina je da ne mora nikada više da iskusi ništa slično.

„Veoma sam srećna što je novorođenče i što se neće sećati ničega“, kaže ona.

Nekli stiže poziv i ona se smeška. Iz bolničkog kreveta joj se smeju i mašu Irfan i Jigit Kerim.

„Zdravo, ratniče, kako si, sine moj?“, pita Irfan bebu preko ekrana.

(BBC na srpskom)